10 razloga zašto da udomiš psa ako ga još nemaš

1. Pravi si heroj! Udomljavanjem psa spasavaš jedan život, a to je velika stvar. Psi iz azila sanjaju o toplom domu, a ti im daješ priliku za bolji život – to te čini pravim herojem.
2. Kuća postaje dom Svaka kuća s psom postaje dom ispunjen ljubavlju i toplinom. Pas će uvek biti uz tebe, donoseći pozitivnu energiju i mnogo smeha.
3. Postaješ bolja osoba Udomljavanje psa je čin empatije i odgovornosti. Briga o drugom biću te uči strpljenju, saosećanju i nesebičnosti, što te čini boljim kao osobom.
4. Heroj u borbi protiv stresa Doktori kažu da maženje psa smanjuje nivo stresa. Njihovo prisustvo stvara osećaj mira i sigurnosti. Kad te život pritisne, pas je tu da te podseti da je sve u redu.
5. Tvoj sopstveni personalni trener Nema više izgovora! Pas će te izvući napolje na svež vazduh, ma kakvo vreme bilo. Redovne šetnje nisu samo dobre za tvog psa, već i za tebe – tvoje telo i duh će ti biti zahvalni.
6. Nema više dosade Pas unosi energiju i akciju u tvoj život. Njihova radoznalost, igre i nestašluci ispune kuću smehom i radosti. Ako si nekad mislio da ti je dosadno, s psom to neće biti slučaj.
7. Sklonište postaje dom Pas ne samo da donosi ljubav u tvoj dom, već ti omogućava da pružiš nekome dom. Udomljavanje znači spasiti život, a pas će ti biti beskrajno zahvalan.
8. S tobom je i kad si tužan Psi su majstori čitanja emocija. Oni osećaju kad si tužan ili neraspoložen i često će te pokušati utešiti mahanjem repa ili privijanjem uz tebe. Oni su tvoje emotivno oslonac!
9. Uvećavaš zajednicu ljubitelja pasa Udomljavanjem psa postaješ deo globalne zajednice ljubitelja pasa. Na svakoj šetnji u parku upoznaćeš nove ljude koji dele istu strast prema svojim ljubimcima. Pas te može povezati sa mnogim ljudima koje inače ne bi sreo.
10. Pomažeš društvenoj odgovornosti Udomljavanje psa iz azila ne pomaže samo psu, već i društvu. Time smanjuješ broj pasa na ulicama i doprinosiš većoj svesti o važnosti odgovornog vlasništva kućnih ljubimaca. Na taj način učestvuješ u smanjenju napuštenih životinja.

Ispovest o udomljavanju psa koji je prošao kroz zlostavljanje:

"Pre tri godine, nisam ni planirao da udomim psa. Zapravo, jedva sam brinuo o sebi. Bio sam usamljen, iscrpljen poslom i generalno nezadovoljan svojim životom. Jednog dana, prijatelj me je zamolio da idem sa njim do azila za napuštene životinje fotografisao je pse za neku reportažu. Do tada nikad nisam bio u azilu niti znao kako psi tamo uopšte žive. Dok sam šetao kroz azil, čuo sam jedva čujno cvilenje. Pogledao sam u kavez "betonski box u kom je pas boravio" i video psa, uplašenog, zgrčenog u ćošku. Bio je zlostavljan radnik azila mi je rekao da ga je prošli vlasnik tukao metalnom šipkom jel mu je udavio pauna. Oči su mu bile pune bola. Samo odjednom ne razmišljajući sam pitao "Jel mogu ja da ga povedem kući sa sobom?" Same reči su mi izašle iz usta uopšte nisam promislio.
Poveo sam ga kući i prvih nekoliko nedelja nije želeo da izlazi iz ugla sobe. Jeo je samo kada ja nisam u prostoriji, nije se igrao, nije čak ni reagovao na mene. Kada bih ga stavio na povodac da izadjemo da obavi nuždu samo je gledao kako da pobegne, ni drugi psi ga nisu zanimali. Nisam znao šta da radim, ali sam odlučio da mu dam vreme i ljubav. Malo po malo, počeo je da mi veruje. Uvek bih ga dočekao s osmehom i nežno pričao s njim.
Jednog dana, probudio sam se i osetio nešto toplo pored sebe. Bio je to on, prvi put da je odlučio da legne pored mene. To je bio trenutak kada sam znao da je konačno otvorio svoje srce. Danas je on moj verni saputnik, ne može da zamisli dan bez mene, a ja bez njega. I dalje nosi ožiljke iz prošlosti, ali je postao najsrećniji pas kojeg znam. Spasio sam njega, ali mislim da je on zapravo spasio mene."_

Ispovest o udomljavanju starijeg psa:

_"Ljudi uglavnom žele štenad. Ne krivim ih, svako voli malu, slatku životinjicu. Ali ja sam se odlučila za drugačiji put. Udomila sam starijeg psa iz azila. Zvao se Max i bio je u skloništu godinama, jer niko nije hteo psa starog 10 godina. Bio je već sed, pomalo usporen, ali je imao nešto u očima što me je nateralo da ga izaberem.
Kada sam ga dovela kući, ponašao se kao da već godinama živi tu. Odmah je znao gde mu je mesto, kao da je sve vreme čekao svoj pravi dom. Bio je toliko zahvalan, pratio me je po stanu, uvek legao pored mene kada bih sedela. Bio je nežan i miran, ali u njegovim očima se videla neka tuga, kao da zna da mu nije ostalo još mnogo vremena.
Max je sa mnom proveo samo dve godine, ali to su bile najlepše godine mog života. Pružila sam mu ljubav, toplinu i dom u poslednjim godinama njegovog života, a on je meni dao bezuslovnu vernost i utehu. Iako me je rastanak s njim slomio, ne bih menjala te dve godine ni za šta na svetu. Stariji psi zaslužuju ljubav isto koliko i štenad, možda čak i više."_